Preplavljenost

Točak najpre mora stati da bi se okrenuo na drugu stranu!

Blog: Svesna pažnja, autor Marija Leskovac

Ne možete da sedite mirno – preplavljenost. Ne možete da spavate – preplavljenost. Ne gledate druge u oči dok razgovarate sa njima – preplavljenost. Vičete na decu – preplavljenost. Ne možete da dišete, gušite se – preplavljenost. Čime tačno?

Postoje osobe koje ne mogu da puste skoro ništa iz svog života. Prividno možda često bacaju stvari i krče puteve ali iznutra samo sakupljaju: iskustva, emocije, ljubavi, povrede, reči, ljude, poglede, glasove, obaveze, spisak je beskonačan. Kada se iznutra toliko napune  moraju izgraditi neki veoma moćan regulator koji sve to može da nosi svakog jutra kada krenu u novi dan i uveče kada legnu na spavanje. Taj regulator se zove kontrola. Godinama bilduju  i proširuju ovaj sistem kontrole jer u njihov  sistem samo ulaze novi sadržaji, retko kada izlazi nešto. Dan postaje suviše kratak, obaveza je sve više, kontrola pritiska spolja a emocije iznutra. Postaje neizdrživo, negde neminovno dolazi do pucanja.

Poremećaji pažnje u svakodnevnim aktivnostima samo su prvi mali znaci da nešto nije u redu. Zatim se kvare odnosi sa najbližima. Imamo osećaj da nas drugi ne čuju, da nas ignosrišu, da nas namerno povrđuju. Treba se zapitati ko ovde koga ne sluša, drugi nas ili mi sami ne čujemo i ne primećujemo svoje potrebe koje vrište iz sveg glasa? Nema ni govora o tome da se sagleda šira slika jer često ne znamo ni kako dan da preživimo do večeri. Nemamo kapacitet. Ako se ni ovde ne trgnemo, poslednji stadijum su obično najpre blaže a zatim i teže telesne povrede ili bolest. Tada telo više ne može da izdrži emotivni a često ni fizički pritisak, pa onda i ono na neki način puca.

Iako su tehnike samopomoći postale izuzetno dostupne a nije nemoguće ni da sa strane potražimo pomoć nekada to jednostavno ne činimo jer ne možemo da se pokrenemo. Isto kao što osećaj preplavljenosti nije nastao preko noći, ne može preko noći ni nestati. I svi mi različito reagujemo na ove unutrašnje izazove. Često mi nije bilo jasno uputstvo raznih coach-eva: da bi otklonio neki problem prvo moraš da ga prihvatiš. Ne da mi kognitivno nije bilo jasno kako to da se uradi niti sam se plašila neke negativne emocije nego sada shvatam da sebi nisam davala taj prostor, to vreme da prihvatim svoju patnju, bol, preplavljenost, svoje stanje kakvo god ono bilo u nekom određenom trenutku. Tek kada damo prostor i vreme emocije mogu da se razviju, sagledaju i dožive do kraja i na taj način da se prihvate.

Zašto onda ne damo sebi to vreme? Šta nas toliko sprečava u tome da se zaustavimo za naše najveće dobro? Nekada to sigurno jeste strah od suočavanja sa onim što ćemo videti kada se zaustavimo ali nekada je to zaista samo navika da guramo dalje po svaku cenu. Na isti način, bez obzira koliko on bio težak ali nam je poznat takav kakav je. Naučili smo da plivamo u sopstvenom blatu, mislimo, ko zna da li ona voda preko puta uopšte valja. Naučno je dokazano da se i najokorelije navike mogu menjati u bilo kom životnom dobu, ali mi iz neke unutrašnje, stihijske inercije ostajemo pri starim uverenjima i navikama da moramo nastaviti dalje na isti način po cenu života. Da, upravo tako, neki ljudi se plaše da će izgubiti deo svoje ličnosti ako iz korena promene neke svoje navike. Ako ne budem više ovo, ko ću biti onda? Da li će mi se drugi smejati ko sam postao, da li ću moći sebe da pogledam u ogledalo, da li, da li, da li…. a mrak postaje sve taminiji dok duša tone na sve niže vibracije egzistencije. Tako život za neke ljude postaje nepodnošljiv, mnogo gori nego smrt.

Ali šta se zapravo krije iza tog našeg otpora da pustimo, da se povinujemo, da se promenimo? Koji je stvarni izvor naše patnje i sveg tog otpora? Možda naslućujete – u pitanju je Ego. On je taj koji hoće sam da odlučuje o svakom deliću života, koji želi da upravlja, da se drugi ljudi i oklonosti povinuju njemu, koji želi samo da sakuplja a ništa da pusti. Jer Ego postoji samo u odnosu na svoju veličinu, moć i kontrolu. Ako pustimo sve ovo Ego će automatski izgubiti svoj dom. Zato je on taj koji danonoćno maltretira um da stalno mora još, više, bolje i dalje. Tako i nikako drugačije.

Umirivanjem uma možemo indirektno delovati i na Ego. Odmor, praktikovanje (samo)saosećanja i postavljanje granica su uslov za oslobađanje od preplavljenosti. Kada se oslobodimo preplavljenosti u stanju smo da razvijemo sposobnost svesne pažnje i da se povežemo sa svojom intuicijom i pronađemo put svoje svrhe koja će uroditi apsolutnom radošću. Tada će naše suštinske potrebe biti zadovoljene i nećemo imati problem da pustimo ono što nam ne treba.

Po učenju Tao filozofije, samo ono što je pokretljivo i aktivno može preživeti, ono što je kruto i nepromenljivo mora umreti. Život je surov ako mu se ne prilagodimo. A odakle krenuti ako ne od sebe? Tek kada zastanemo možemo primetiti drvo u šumi, uzemljiti se i centrirati. U tom centriranju ćemo osetiti teret prtljaga i verovatno shvatiti da nam mnogo toga što nosimo u rancu na leđima odavno više ne treba. Kada se u svesnosti odvojimo od nečega ličnog čemu je prošao rok trajanja nagrada od univerzuma stiže već sledećeg trenutka. A možda ćemo samo mnogo lakše disati ali i to je velika stvar ako je preplavljenost u vama aktivirala recimo – astmu.

I onda još sva ta očekivanja. Ljudi u današnjem vremenu stalno očekuju neke senzacije, deca nagrade, život je grozan ako nije spektakularno obojen u pastelne boje sa sljokicama. Nekada ta senzacija jednostavno izostane. To ne znači da treba još više da guramo i pakujemo, to nije razlog za patnju, to je samo znak da vam ta forma nije ni bila potrebna. To znači da je vaš put neki drugi. Ne odbacujte ga olako. U jednostavnosti života krije se ključ slobode, negde smo to usput zaboravili. Manje je više. Kada nemaš puno, ne možeš mnogo ni da izgubiš, imaš manje razloga za patnju, ne postaješ rob svog imetka. Postaješ slobodan čovek, bez tereta koji danju diše punim plućima a noću spava mirno. Da bi nešto novo nastalo treba mu stvoriti prostor da se rodi, jer sve(t) nastaje iz ničega i vraća se ponovo u svetu prazninu, zar ne?