Optimizam – od životnog stava do skoro nemoguće misije

Već decenijama depresija zauzima vodeće mesto na listi najčešćih dijagnoza savremenog čoveka iako nikad nije bilo više mogućnosti da sebi pomognemo ili da pomoć zatražimo. Zbog čega je optimizam za nekoga stil života a za druge skoro nedostižan cilj kada ono što sa sigurnošću znamo jeste da šta god radili, svi težimo istom – a to je osećaj ispunjenosti i sreće koji se ogleda u iskrenom osmehu na licu?

Videti dobro u stvarima i ljudima, imati saosećanje i pokazivati radost su zapravo prirodni anti depresivi. Naučno je dokazano da se tokom ovih stanja luče hormoni sreće koji direktno utičnu na naš prirodni imunitet. Ono što suštiniski osećamo vidi se na nama, to i privlačimo, tj. materijalizujemo a to što stvorimo se na kraju i uvećava. Teorija o neuronima ogledala potvrđuje da u raznim situacijama često vidimo, tj. predviđamo samo ono što se već dogodilo u našem životu i na osnovu toga formiralo određeno iskustvo. U zavisnosti od toga da li su naša iskustva bila pozitivna ili negativna u tom smeru će ići i naša pažnja, a tamo gde kuda ide pažnja odlazi i naša energija.

Generacije indigo, kristalne i zvezdane dece koja su se rodila u poslednjih 20 – 30 godina donela su sa sobom jedan poseban nivo osetljivosti koji dolazi od duboke potrebe za autentičnošću koju prethodne generacije nisu poznavale u toj meri. Roditelji su dečiji najveći prijatelji i neprijatelji u isto vreme. Volimo se ali ipak se i povređujemo, samo jedno negativno iskustvo više od pozitivnog može uticati na formiranje uverenja koje nas može kočiti tokom čitavog života. Da ne govorimo o transgeneracijskom prenošenju emotivnih otisaka, odnosno o strahovima naših predaka koji cirkulišu duž naše DNK.

Ipak, i dalje se traži odgovor na večito pitanje: Da li je čaša polu puna ili polu prazna?

Svesna pažnja i optimizam

I bez obzira što znamo sve što je novo doba donelo sa sobom, bez obzira što smo pročitali biblioteku knjiga i posetili bezboroj edukacija, sedeli satima sa terapeutom i analizirali svoje živote, naučili kako da prepoznamo tamni talas kada nam se približava (jer anksioznost i depresija nisu ništa drugo osim toga) često ne uspevamo da mu se odupremo. Posustajemo pred njim kao pred drogom na koju smo navučeni i koja nam je poznata. Zašto? Jer živimo na autopilotu. Živimo svoje rutine, znamo šta da očekujemo a i kada se desi nešto drugačije mi opet odreagujemo isto. Neko ne želi da izlazi zone komfora, neko jednostavno podlegne svojoj unutrašnjoj inertnosti, a neko ne zna ko bi bio bez tih svojih mračnih neuronski veza i puteva u mozgu. Optimizam ovde izgleda kao igračka za decu naspram najmračnijih i najdaljih dubina nečije nesrećne psihe.

Kako čovek dospe u svojoj glavi i svom telu do ove tačke? Svakako da je neko traumatično iskustvo uzrok ovakvim stanjima ili okolnosti koje su se ponovile toliko puta da su formirale traumu. Ova iskustva se gotovo i ne mogu izbrisati. Jedino što možemo da uradimo jeste da ih osvestimo, prihvatimo i istim putem radimo na formiranju novih iskustava, boljih i pozitivnih, koja se takođe moraju ponoviti veći broj puta da bi prešla u naviku, ponašanje, i stav optimizma. Ovo nekada može biti toliko teško da možete provesti mesece tragajući u sebi za trenutkom sreće, zahvalnosti, saosećanja a kamo li nešto duže ako vam optimizam nije prirodan. Ali ono što je ključno u tom procesu jeste motivacija. Zaista osoba nekada mora imati motiv za optimizam, nešto kao ugovor koji napravi sama sa sobom pa onda korak po korak ide napred. Da bi stvorila motivaciju za optimizam mora biti u stanju da napravi razliku, tj. da osvesti kako je biti na onoj drugoj strani, ali i kako je biti između tih stanja. Makar za trenutak. U razvoju svesne pažnje najvažnije oružje za ovaj proces jeste meditacija. Baš iz tog razloga mindfulness se u svetu koristi i u terapeutske svrhe jer mu je jedan od glavnih ciljeva povratak u dečije stanje radoznalosti iz kog svet posmatramo kao izvor beskrajnih mogućnosti a ne kao već poznat, dosadan ili negativan scenario naših prošlih iskustava.

Da li je optimizam vaše prirodno stanje zavisi u mnogome i od toga da li imate poverenje u životni proces. Čemu ste učeni u detinjstvu? Da ćete sigurno uspeti šta god da namerite ili da ćete sigurno podbaciti? Da li ste se osećali sigurno i znali da imate podršku šta god da se desi ili ste se oduvek uzdali samo u sebe i u svoju snagu? Čak i da je svaki odgovor pozitivan bilo bi dovoljno jedno snažno negativno iskustvo i opet bi se verovatno stvorilo negativno uverenje a za njim i očekivanje.

Zato krivca i ima i nema. Jer to je život i možemo filozofirati beskrajno dugo na ovu temu, ali u suštini ostaje samo još jedno pitanje: Da li ste perfekcionista? Ako niste, blago vama – imate velike šanse da prigrlite optimizam i da on postane vaš verni saputnik kroz život. Ako ipak jeste onda moram da vam kažem da živite u najvećoj iluziji koja postoji. Govorim o onome što često i sami od sebe skrivamo, o strahu da nismo savršeni koji sebi ne možemo da oprostimo pa ne možemo oprostiti ni drugima kada pogreše, životu kad nas izneveri, deci kada ne rade tačno ono što mi od njih očekujemo. Pefekcionizam je najveća prepreka optimizmu od svih, najduži je put između ova dva stanja ali nije nemoguć.

Da bi vaši neuroni ogledala proradili i bili aktivni veoma je važno s kim se družite i provodite vreme. Okružite se optimističnim ljudima, gledajte kako se smeju, posmatrajte disanje, držanje i pokret tela, primetite kako se ponašaju kada u nečemu ne uspeju. Fascinantno je šta se sve može otkriti i naučiti pukim posmatranjem, više nego u bilo kojoj knjizi ili na nekim seminaru. Upotrebite i primenite to znanje, zlata je vredno a svojoj deci ćete ostaviti najvrednije nasledstvo od svih – osmeh.

Optimizam je najviši stepen rezilijentnosti. Možemo reći da se optimista rađa ali optimizam se može i naučiti. Razvoj svesne pažnje je samo jedan od načina koji podstiče ovu sposobnost sagledavanja života. Želim da odam počast svima koji su se odlučili da krenu ovim u isto vreme teškim i lepim putem. Zavoleti život bi trebalo da bude na najvišoj lestvici prioriteta svakog ljudskog bića. Neka nam kao inspiracija posluže sve iskreno nasmejane, radosne i pozitivne duše koje su svojim svetlom uspele da ugase mrak gde god su se pojavile jer su odavno shvatile da nisu savršene i da je to ok, da je život lep u svim svojim oblicima i da je čaša uvek polu puna!