Dobar roditelj – da ili ne – ili koliko slobode je dovoljno?

Pitanje koje svaki roditelj makar jednom u životu sebi postavi.

Kao neko ko 10 godina radi sa decom i ko je i sam dvostruki roditelj shvatam da se ovaj „posao“ nikada ne može naučiti do kraja niti se mogu davati saveti za 100% uspeh ili rešavanje nekog problema. U poslu obrazovanja ili roditeljstva  smo svi zajedno jer ovaj „posao“ jeste proces u kome su obe strane i učenici i učitelji u isto vreme. Mi koji smo na strani „starijih“ jedino imamo malu prednost po pitanju minimalne kontrole samog procesa i to je već kraj.

Deca i sloboda
Svesnost je preduslov slobodnog života

Pošto i sama svoju decu smatram najvećim učiteljima u mom životu, pored nekoliko drugih osoba koje su me veoma povredile, želim to iskustvo da podelim sa vama. Dakle, pre nego što je moja prva ćerka došla na svet zamišljala sam je kao nadasve slobodnu i samostalnu individuu koja je jaka i nasmejana, zna šta želi a šta ne, samosvesna i inteligentna i ako bi trebalo da je predstavim nekom figurom iz dečijeg sveta bila bi to Pipi Duga Čarapa kojoj sam se i sama kao dete divila jer sam oduvek  sanjala o slobodi duha koju ona poseduje. Kada je to malo stvorenje došlo na svet okolnosti su se tako namestile da nam je okruženje nekako nalagalo neke druge trendove za devojčice: mašnice, haljinice, pristojno sedenje i jedenje, poslušnost, osmeh itd. Moja ćerka je jednu po jednu stavku brisala sa ovog spiska, da ne kažem od prvog dana. Dan danas sa skoro 10 godina ne voli haljine, ne veže kosu, voli da joj je udobno šta god da nosi, doduše izuzetno je inteligentna i načitana za svoje godine i dalje um da  vikne kada je primorana na nešto što joj se ne dopada i nema problem to da kaže, zna da želi da postane najbolji veterinar na svetu i učiće koliko god je za to potrebno, u školu ide sama od 1.razreda i nikada joj nije potrebna pomoć oko domaćih zadataka. Ona nije dete koje će obući 5 kombinacija da bi se slikala za mamin Instagram, ali zato ume mami da napravi sama doručak u pet gangova.

Drugačija je, potpuno. Beskompromisna. Zahtevna.

Nisam mogla da pojmim  šta znači imati zaista dete kakvo sam ja zamišljala. A onda kao da sam sama zaboravila upravo to šta sam poželela. Kao da sam se uplašila što je toliko drugačija, čak sam u jednom trenutku prestala da verujem da je dobro što je takva. Biće joj teško, mora malo da se prilagodi, ne može to tako…uverenja, uverenja, uverenja. Moja. Ne njena. Lomila je moj ego na svakom koraku, kad god je stigla i nije birala sredstva. Jer zaboga, majka zna šta je najbolje za njeno dete, kako to dete može da zna. Ali mama nije videla dete, gledala je sve vreme dete u sebi koje pokušava da bude ono što jeste ali mu ne dozvoljavaju jer ne treba da bude ono što jeste nego ono što njegovi roditelji očekuju i tako još puno generacija u nazad.

Ali čekaj, da li to znači da ja nisam dobar roditelj?

Da ne spominjem još i razvod kroz koji su moja deca morala da prođu? Prvi osećaj koji se javio sa buđenjem svesnosti bila je krivica. Da sam samo ovo, ovo i ono uradila ne bi ona bila tako ljuta, besna, u otporu, imala bi više empatije, bila bi poslušnija…. A onda dođemo do toga, da postoji razlog zašto je baš ona moja ćerka i zašto sam baš ja njena majka. Da se razumemo, nismo mi baš tabule rase kada dođemo na ovaj svet. Svi mi nosimo neki teret karme, genetike, predaka a onda uz to još okolnosti pod kojima rastemo i razvjamo se, život nam se dešava i mi smo u stalnom učenju. Deca, prijatelji, partneri, poslodavci, komšije, roditelji svi smo mi putnici života koji se u nekom trenutku sreću na istom kolovozu, a kada se lekcija završi pređemo na sledeći kolovoz gde nas čekaju neki drugi saputnici. Čak i ako nekada ne naučimo odmah, vratićemo se na istu tačku kroz neko vreme pa onda sve ispočetka. U univerzumu vlada savršeni red. Ono što nosimo sa sobom je znanje, iskustvo i emotivni prtljag. Ako imamo dovoljno svesnosti i sreće neko će nam povremeno pomoći da se oslobodimo ili operemo deo prtljaga, ali duša put nastavlja sama. Sama odlazi kao što je i sama došla. Dajemo samo ono što možemo i što imamo, jer ne možemo dati ono što nemamo ili što još nismo naučili, zar ne? I zato nema krivice, ona je iluzija. Jer svako iskustvo je lekcija. A duša sama za sebe bira koje lekcije su joj potrebne da bi napredovala. I zato ne može biti slučajno što je neko nekome porodica.

I taman kada sam pomislila da sam baš sve sa prvim detetom pogrešno uradila…

jer ona ni po čemu nije odgovarala merilima društva i okoline, a i mene je dovodila često do slomova, na čemu sam joj danas zahvalna, rodila se moja druga ćerka. I to – sušta suprotnost prvoj. Još jedan dokaz da je svaka duša svoja, a ne mamina i tatina. Mila, draga, tiha, nasmejana, poslušna, nežna, ljubazna, stidljiva sa harizmom koja topi srca kada te dodirne rukom. Sva takva savršena na naš razvod je odreagovala auto imunom bolešću. Višegodišnjom snagom volje i dobre intuicije u izboru pomoći, uspeli smo da ozdravimo. Svi. Svesno i nesvesno polje slobode u kome moja deca sada rastu je toliko snažno da je i mlađa ćerka delimično promenila svoj karakter, očvrsnula, naučila da se bori za sebe, da kaže šta želi a šta ne. Još uvek je ponekad stidljiva iz straha da ne povredi nekoga svojim izborom, ali je na dobrom putu. Na putu samosvesti. Za nas, ostale članove porodice ona je učitelj i inspiracija.  Od nje učimo nežnost, saosećanje, strpljenje. Dok ona nije ušla u moj život nisam ni bila svesna na koliko niskom nivou su ove vrline razvijene kod mene i koliko je za nas “amazonke” teško razvijati ove pitome osobine. Ali na neki način je ona ta, koja nam daje dozvolu da pokažemo ovaj najranjiviji deo sebe, kada uspemo da spustimo štitove.

Ostala sam još ja.

Sloboda izbora, reči, oblačenja, ponašanja, učenja koju sam dala svojim ćerkama je bila naporan proces iz jednog jedinog razloga. Jer slobodu još uvek u potpunosti nisam dala samoj sebi. Jer je ona meni bila uskraćena u detinjstvu i to samo zbog straha mojih roditelja. I zato to nema veze sa mojom decom. Već je to moja borba koja je potrajala još dugo nakon napuštanja primarne porodice. Tako je snažan uticaj koji roditelji mogu izvršiti na svoju decu. Svesnost mi je pomogla da to uvidim. Ali zato su sve naše male i velike bitke imale smisla, jer je to naša lekcija koju jedna bez druge ne bismo naučile – da se za slobodu izborimo i da naučimo da je cenimo. Jer tek kad je slobodan, čovek zaista počinje da živi.

Nema greške u onome što Jeste.

Zato kao roditelji ne možemo pogrešiti kada svojoj deci poklonimo slobodu po pitanju suštinskih izbora. Ne grešimo ni kada je privremeno uskratimo, pod uslovom da to radimo uz svesnu pažnju. Dajemo ono što možemo i to je dovoljno. Jer u ovom putovanju koje se zove život svi smo putnici, jedino je važno da idemo napred, zajedno i svesno.