PRIHVATANJE: o važnosti, težini i koracima ovog procesa

Za nekoga ko čitav život ide uz vodu, ko se nikada nije osetio delom svog okruženja, za nekoga ko se čitav život bori i brani sebe ovo je najteža od svih lekcija. Znate ono kad ste ljuti otkako znate za sebe jer niste hteli ovaj nego neki drugi život. I onda se ljutite i besnite dok ne dobijete svoju decu. Onda decu pokušavate da naučite suprotno, da treba da slušaju, da se adekvatno ponašaju, da se integrišu i socijalno prilagode. Ali deca vam ne veruju  jer vide i osećaju da vi ne živite ono što im govorite i onda počnu da vam vraćaju, da se bune, da ne slušaju, da traže uvek nešto drugo, da budu ljuti i tako sve u krug. I onda shvatite da morate. Da je krajnje vreme da krenete na put. Da se osvestite, da oprostite roditeljima, životu, karmi i da…. prihvatite. Konačno možda i da zavolite. E caka je u tome što te stvari idu ovim redom a ne od pozitivističkih new age metoda tipa: Samo vizaliziraj ono što želiš, pretvaraj se da imaš i sigurno će doći. U tom slučaju će dizanje vibracije koja je preduslov za funkcionisanje zakona privlačenja biti veoma kratkog daha. I brzo smo opet tamo na početku, ništa ne deluje, sve je crno i nema pomoći.

Kako zapravo radi princip prihvatanja? I šta je to što treba da se prihvati. Većina nas je odrasla u kulturama koje potiskuju ili sprečavaju negativne emocije. Šta je prva stvar koju uradite kada se osećate loše – pokušavate da pobegnete od tog osećaja tako što ga ignorišete radeći nešto drugo ili pokušavate da ga ublažite nečim. Ali te emocije neće nestati, one ostaju negde u vama i verovatno ponovo dolaze do izražaja često u momentima kada najmanje očekujete ili kada vas neka slična situacija podseti na to loše što ste nekada doživeli. Odavde sve počinje. Negativne emocije koje skladištimo potiču još iz detinjstva, ima i onih iz perioda pre našeg sećanja, negativne emocije mogu na nas preneti naši roditelji, ali negativna iskustva mogu biti utisnuta u nas u nekom od prethodnih života ili mogu poticati iz dela kolektivne svesti, a ona je videla i iskusila mnogo toga. Sve najstrašnije stvari koje su ljudi ikada jedni drugima mogli da urade, duboke traume koje se u vidu neintegrisanih jedinjenja (entiteta) prenose kroz vreme i prostor i useljavaju se u naše duše. Za nas zapravo i nije toliko važno odakle one potiču. Ali veliki kulturološki problem je taj što smo naučeni da su te emocije nešto loše i da ih treba odbaciti. Na taj način mi odbacujemo deo sebe i nikada ne možemo postići iskustvo celovitosti i uglavnom teško ostvarujemo i život koji priželjkujemo.

Dakle, prvi korak je prihvatanje negativnih emocija. Ali i taj prvi korak može biti za neke veoma složen jer nisu svesni promene svojih stanja i reakcija. Ne znaju šta i zašto osećaju. Zato je u početku veoma važna faza meditacije radi osvešćivanja određenih stanja i ponašanja i radi prepoznavanja fizičkih osećaja koje nam telo šalje. Kada smo u stanju da prepoznamo svoje emocije i da ih posmatramo bez osuđivanja, poput filma koji se odvija pred našim očima, znači da smo prevazišli strah suočavanja sa sobom i da možemo pristupiti prihvatanju svojih negativnih emocija. Tek tada možemo iskusiti prisutnost u trenutku  a zatim i zahvalnost koja obično sledi. Vežbanjem osećaja zahvalnosti dižemo svoju vibraciju i spremni smo na duže staze da se izborimo sa kontrastima koji se nužno javljaju u procesu manifestacije. Na čemu smo ovde zapravo zahvalni? Zahvalni smo na tome što sami sebi dopuštamo da budemo to što jesmo. Što bezuslovno dozvoljavamo sebi prisutnost u ovom trenutku, a to dozvoljavanje donosi duboki mir i spokoj kome zapravo težimo kroz sve naše akcije. Ukratko još jednom, koraci u procesu prihvatanja svojih osećanja su sledeći:

  • Meditacija
  • Podizanje i razvijanje svesnosti
  • Prepoznavanje osećanja
  • Posmatranje bez osuđivanja
  • Prihvatanje osećanja

Proces prihvatanja je možda najvrednija stvar koju možemo učiniti za sebe od trenutka kada smo došli na ovaj svet. Prihvatanjem sebe gubimo potrebu da budemo zavisni od nečije naklonosti, pomoći, kontrole.  Preplavljeni smo osećajem ispunjenosti koji je osnova za bilo kakvo dalje stvaranje u životu. Prihvatajući i poštujući sebe i svoje granice počinjemo drugačije da gledamo na druge ljude i njihove potrebe, shvatamo da smo po suštinskim potrebama svi jednaki. Prepoznajemo njihovu ulogu  na pozornici našeg života i prestajemo da ih osuđujemo ako nam se nešto ne svidja kod njih. Vidimo ih kao saveznike a ne protivnike.

Prihvatanje sebe i drugih ljudi nije nešto što se preko noći nauči i onda uvek primenjuje. Osvestite najpre koliko dugo ste živeli u neprihvatanju, odbacivanju i osuđivanju. Sve to je verovatno prešlo u uverenja koja se jedino dugotrajnom vežbom i primenom mogu menjati  kako bi prešli u novu naviku. Svaki put kada dete ne razgovara na adekvatan način sa vama, svaki put kada vas šef kritikuje, svaki put kada vas prijatelj izneveri, svaki put kada ogrebete auto, svaki put kada prospete sok, svaki put kada platite kaznu treba da se setite da je u redu ako se osećate loše zbog toga i da pustite da prođe bez osuđivanja. A kada sve prođe, zapitajmo se šta taj osećaj izaziva u nama, koji to deo sebe još nismo prihvatili, kako sledeći put možemo uraditi bolje, biti prisutniji, svesniji, prepoznati problem ranije i u skladu sa tim ga preduprediti itd.  Mnogo je takvih situacija samo u toku jednog dana a kamo li meseca, godine…ali svaka od njih je životna prilika da promenite svoje uverenje i da prihvatite sebe u potpunosti takvi kakvi jeste. I da tome naučite svoju decu. Takođe treba znati da iz faze osuđivanja ne možete odmah preći u fazu zahvalnosti ili radosti jer je to jako velika razlika u energetskom smislu. U početku treba da se zadovoljite neutralnim emocionalnim stanjem, koje je međufaza na putu ka pozitivnim osećanjima. Tokom čitavog ovog procesa vežbate i svoju volju i strpljenje.

Kada počnemo da prepoznajemo svoja negativna stanja i ponašanja često moramo da se suočimo sa svojom prošlošću i situacijama u kojima smo se ponašali na određeni način koji sada ne bismo odabrali. Tada se negativne emocije poput tuge i kajanja mogu pojaviti i pojačati druge negativne osećaje. Jedini način da ovo prevaziđemo je da oprostimo sebi jer tada nismo znali niti umeli drugačije a automatski ćemo shvatiti da to treba da uradimo i sa drugim ljudima jer ni oni nisu znali niti umeli drugačije od onoga što su činili. Na kraju krajeva mi smo nekada davno napravili plan da dođemo na ovu zemlju i prođemo kroz određeno životno iskustvo zajedno sa svima njima i ne bismo bili ko jesmo da nije sve prošlo baš na taj način. Da bismo u potpunosti integrisali određeno životno iskustvo potrebno je savladati sledeće korake:

  • Oprostiti i prihvatiti sebe
  • Oprostiti i prihvatiti svoje roditelje
  • Prihvatiti prošlost
  • Biti zahvalan na životnom iskustvu